Page 174 - Zbornik 40

174 Милан Попадић 40/2017

Пазара почетком шездесетих година био је угрожен како непланском, дивљом
градњом тако и нестратегијским подизањем објеката друштвеног стандарда,
па се отуда указала нужност што хитријег уређења.
Са овом потребом коиндицира једна значајна новина у домену
новопазарске архитектонске и урбанистичке струке. Наиме, у време када
је уређење градског центра постало хитан задатак, у Новом Пазару је 1963.
године основан Завод за урбанизам, који ће касније прерасти у пројектантски
биро „Санџакпројект“ с архитектима Томиславом Миловановићем и Амиром
Ћоровићем као водећим фигурама. Први задаци који су се нашли пред
2
архитектима и инжењерима Завода били су наставак рада на Генералном
урбанистичком плану града, донетом средином претходне деценије, и
израђивање Детаљних урбанистичких планова Новог Пазара, и то пре свих
центра града. Основне смернице за овај задатак дао је пројектни атеље „Србија“
из Београда, који је у оквиру Генералног урбанистичког плана понудио четири
варијанте уређења градског центра. На основу ових полазишта, а пре почетка
активности Завода, реализован је маркатни објекат Радничког универзитета,
који ће донекле ограничавати, па и ометати, будуће урбанистичке поставке
градског центра (Миловановић, Ћоровић 1968: 1)
Рад на пројекту за градски центар трајао је од 1965. до 1968. године.
Архитекти Миловановић и Ћоровић студиозно су припремили пројекат
који ће новопазарском градском центру подарити потпуно нов просторни
и визуелни идентитет. Ослоњени на сопствена истраживања актуелне
урбанистичке праксе и на тумачења градитељског наслеђа Новог Пазара, те
критички реагујући на доташње често стереотипне планове за урбанистичко
обликовање југословенских градова, аутори пројекта за новопазарски градски
центар произвели су веома карактеристичну урбанистичку визију. Они су
сматрали да: „У ствари, ортогонална шема због своје геометријске простоте и
не одговара старим чаршијама као што је Нови Пазар, са кривудавим улицама
и неправилним или правилним, али полигоналним трговима и објектима.
Како у центру Новог Пазара доминира неколико таквих објеката (бедеми, кула
и коплекс Арап џамије и Амирагиног хана), дошло се на идеју да се траже
одговарајуће полигоналне форме за решавање објеката и тргова центра“
(Миловановић, Ћоровић 1968: 29). Иако је новопазарски план био зачињен
локалним укусима, у тадашњној међународној градитељској пракси оваква
визија није била усамљена, као што није била ни теоријски неутемељена.

2 О Томиславу Миловановићу и Амиру Ћоровићу (Srpska arhitektura 1972: 137;
Живковић 1976: 12; Трнавски 1977: 11; Маневић 2002: 131; Попадић 2009)