Page 61 - Zbornik 39

39/2016 ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕФАН НЕМАЊА.. 61

Монах Симеон, бивши велики жупан Стефан Немања, у повељи
манастиру Хиландару (1198–1199) свог наследника на престолу назива
вољеним сином, великим жупаном и севастократором (Мошин, Ћирковић,
Синдик, 2011, стр. 69). У својој Хиландарској повељи (1199–1200 /1207–1208)
Стефан Немања II себе означава „велики жупан и севастократор и зет од
Бога венчаног кир Алезија цара грчког“ (Исто, стр. 82).
Доиста, јеромонах и потоњи први српски архиепископ Сава Немањић
у Житију светог Симеона јасно говори да је Стефан Немања пријатељ
грчког цара Алексија III, а Стефан Немања II његов зет. Сава зна Алексија
III као Комнена, како се презивала његова мајка, а не као Анђела, како се
презивао његов отац Константин. Заправо, сам Алексије III је називао себе
Комненом, јер му презиме Анђела није изгледало посебно отмено тако да
јеромонах Сава не прави грешку већ је врло добро обавештен. Као царски зет,
Стефан Немања II је постао и византијски севастократор. С друге стране, цар
Алексије III Анђео је таст Стефана Немање II, а ташта је царица Еуфросина
Дукена Каматариса. Архиепископ Сава каже:
„И када је с помоћу божјом његова (Немањина) држава стекла мир
и тишину одасвуд, хтеде и спријатељи се с великим царем грчким, кир
Алексом Комненом, и узе његову кћер за благороднога и драгог сина
Стефана, кога и намени да му буде намесник... И он, блажени старац, пошто
их као отац посaветова премудрим речима да престану с јецањем и сузама, јер
је тако божја воља била, изабра племенитога и драгог сина Стефана Немању,
зета Богом венчаног кир Алексија, цара грчкога па им га предаде говорећи:
..... ‘Овога имајте уместо мене! Корен благи који је изишао из утробе моје. И
њега посађујем на престо у држави, Христом ми дарованој… и испроси у
цара кир Алексе, пријатеља свога, место пусто ради подизања манастира у
Светој Гори.“ (Сава Немањић, 1997, стр. 24, 26, 29)
Идентичну тврдњу износи и натпис крај портрета Стефана Првовенчаног
у поворци мушких чланова владарске куће Немања на северном зиду припрате
цркве Христа Спаса манастира Милешеве 1222–1228. године:
„Стефан . син светога Симеона . Немање зет . цара грчкога кир . Алезиа
...... првовенчани краљевство земља диоклитских“ (Ђурић, 1992, стр. 18).
Имајући у виду садржај овог натписа, већина аутора је у лику
загонетног цара на јужном зиду милешевске припрате препознала Алексија
III (Бошковић, 1938, стр. 6–7; Ферјанчић, Максимовић 1998, стр. 21–22;
Цветковић, 2003, 307–309; Суботић, Максимовић, 2012, стр. 97–106).
Међутим, претпоставља се да је овај неименовани морао бити живући цар
у време осликавања Милешеве: солунски цар Теодор I Анђео (Ферјанчић,
1989, стр. 129), никејски цар Теодор I Ласкарис (Николић, 1982, стр. 22–23),
Венчањем њихове деце сматра се да и они постају крвни пријатељи – рођаци (Речник српског
књижевног језика, књ. пета, 1973, стр. 56–57). Појам пријатељи односи се на младожењиног
оца (и његове синове), као и младиног оца (и његове синове) који се после венчања супружника
тако у сусретима или жаргону ословљавају.