Page 112 - Novopazarski Zbornik 36

НЗ 36/2013 О ИКОНОГРАФСКИМ СПЕЦИФИЧНОСТИМА СЦЕНЕ... 115

Божјом је био доведен у неки град. Након „визије“ о томе како изгледа смрт
грешног испосника, следи приповест о старчевој „визији“ смрти неког бо-
лесног сиромаха. Старац о коме је реч је отишао у град, ту наишао на неког
болесног сиромаха где лежи на улици и будући да му је било потребно да га
неко услужи, провео дан са њим. У часу његове смрти, поменути старац је
видео како су архангели Михаило и Гаврило сишли да узму душу сиромаха.
Један је сео са десне, а други с леве стране убогога и почеше молити његову
душу да изађе. Међутим, како она „не хтеде да остави тело, и не излажаше“,
арханђео Гаврило рече Михаилу: ‘Узмимо душу и пођимо.’ А Михаило од-
говори: ‘Нама је Господ заповедио да је узмемо без бола, не смемо да упо-
требимо насиље.’ Одмах иза ових речи Михаило узвикну громким гласом:
‘Господе! Шта заповедаш за ову душу? Она неће да се повинује и неће да
изађе.’ И дође му глас: ‘Ево! Ја шаљем Давида са Псалтиром (цитром) и пе-
ваче Божије Небеског Јерусалима, како би душа, када чује псалмопојање и
гласове изашла.’ Они се спустише и окружише душу, певајући химне: тада
се она подиже на руке Михаилу, и примљена бијаше с радошћу.“ 33
Како се види на основу текста приповести, цар Давид је на фресци у
патмоској трпезарији и, према аналогији, у Никољцу, приказан као онај чије
милозвучно свирање подстиче душу да се по својој доброј вољи одвоји од
тела. На патмоском примеру су у ту сврху присутни и појци у позадини сцене.
Што се тиче никољачке фреске, светоотачка приповест, али и иконографија,
омогућују прецизну идентификацију оба анђела, иако они нису обележени
натписом. Наиме, онај анђео који прима душу у руке је Михаило, док је онај
даље од одра, последично, Гаврило. С друге стране, поред приче из „Житија
отаца“, цвет би као атрибут заједно са жезлом могао идентификовати анђела
даље од одра као Гаврила, будући да се он са тим атрибутима приказује и на
другим композицијама, нпр. у Благовестима. Како се у приповести из „Жи-
34
тија отаца“ не помиње цвет, може се, дакле, с једне стране рећи да тај мотив,
као и жезло на никољачкој сцени, представља опште место у приказивању ар-
хангела Гаврила. С друге стране, с тим у вези, уз раније изнето гледиште о
веровању о испуштању душе праведника кроз нос мирисањем руже, исказали
бисмо и једно општије тумачење. Наиме, сам цвет у руци анђела указивао би
35
на карактер живота и кончине умирућег, који је праведник, односно онај који
је живео врлинским животом. Једна прича из житија Свете Доротеје Цезареј-
ске, као и њој сличне, могла би указивати на овакво наше опредељење. Наиме,

33 PL 73, col. 1012, [(Lib. VI, cap. 13), латинскa верзија]; E. A. Wallis Budge, The Paradise or
Garden of the Holy Fathers, Vol. II, London, 1907, 153–155 (сиријска верзија у енглеском
преводу).
34 Анђео у Никољцу се са сигурношћу може идентификовати као Гаврило. Међутим, на дру-
гим сценама Смрти праведника (cf. infra), где је приказан само по један анђео са цветом у
руци, идентификација није могућа, јер иконографија не пружа за њу довољно простора.
35 Пејић, Страшни суд, 71.