Page 228 - NP Zbornik 46_DRUGO REVIDIRANO IZDANJE

228 Жељко Тиосављевић, Слава као породични...

За своје заштитнике и молитвенике пред Богом преци Срба су узимали
Пресвету Богородицу или хришћанског светитеља на чији дан су се крстили
тј. примили хришћанство (успомену на њих прослављали су на дан рођења
или телесне смрти светитеља или на дан преноса светитељевих моштију).
Обичај приношења жртава, који је остао од старине, није се код свих ново-
крштених одмах и лако искоренио. Мисионарска делатност грчке и латин-
ске цркве постигла је само делимичан успех међу досељеним народима на
Балкану. Наиме, оне нису успеле да потпуно христијанизују многобожачке
словенске масе. Пут за истинско и разумно усвајање хришћанства полако је
припреман. Иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да
приносе жртве заштитницима свога дома и своје породице – хришћанским
светитељима – као што су и раније, у идолопоклоничко време чинили. (Бог-
дановић 1961)
Тек је светосавски покрет, дубоко хришћански и народни у исти мах,
одиграо одлучујућу улогу у коначној христијанизацији Срба. Свети Сава и
његови следбеници и мисионари у српском народу енергично приступају
еванђељском просвећивању Срба. То је управо последњи и одсудан ступањ
христијанизације српског народа. Мисионарска делатност светосавске црк-
ве, активна на свим пољима народног живота, испољила се пре свега у бор-
би против остатака многобоштва у народу.
Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрање-
но је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова.
Сврха нових одредаба била је да се елиминишу сви многобожачки моменти
у обичајима. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на све-
титеље само онако како то хришћанима доликује. Разни земаљски плодови
могу се принети ради благослова, а не ради приношења жртве и гозбе.
Светосавска црква има одлучујући значај у стварању крсне славе овак-
ве каква је она данас. Творци славе какву је данас имамо су, дакле, Свети
Сава и његови непосредни ученици. Светосавској српској цркви пошло је за
руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско-православну
и црквено-народну породичну свечаност. Чињеница је да само Срби, који су
од XIII века непрекидно под духовним утицајем светосавске цркве, данас
имају крсну славу. Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности свето-
савске цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну
еванђелизацију српског народа у средњевековној Србији.
Слава или крсно име код Срба је прастари народни обичај са значајним
религиозним значењем и садржајем. (Павковић 2015) Она није лична, ин-
дивидуална светковина, него кућна, породична и одувек се наслеђивала по
мушкој линији. Иако везана за земљу и имовински посед, слава се углавном
везивала за фамилију и презиме. Онај ко наслеђује земљу или било шта дру-