Page 92 - Zbornik 39

92 Драгица Премовић Алексић 39/2016

Од друге половине 4. до половине 7. века и наше подручје је захватила
Велика сеоба народа, када су Балканско полуострво населили Словени.
Поред осталих добара, у овом немирном времену страдала је и путна мрежа.
Међутим, путна мрежа у средњовековној Србији је, и поред тога, базирана је
на остацима римских путева.
Током средњег века, као и у предходним временима, сви трансферзални
путеви Балканског полуострва полазили су од јадранске обале, и то од
ушћа Неретве, Дубровника, Котора и Скадра. Ови путеви су се у Нишу или
Скопљу спајали са главним балканским уздужним путевима и водили даље
до Цариграда или Солуна.
Остало је сведочанство које је 1868. године написао Феликс Каниц:
„Нови Пазар је један од најважнијих стратегијских пунктова европске Турске.
Он је такорећи кључ који јој држи отворен пут ка Босни. Свака војска која би
оперисала у правцу Албаније и Македоније морала би се обавезно домоћи
њега“. Другим речима, то је подручје које је повезивало Приморје са источним
23
делом Балкана, од праисторије до данас. Ту је формирана прва српска држава,
а Сјеничко-пештерска висораван је од 9. до 12. века представљала гранично
подручје између Србије и Византије и Србије и Бугарске. 24
Након формирања и консолидовања српске државе, успостављене су
главне комуникације између утврђених градова, тргова, рудника и манастира,
односно политичких, привредних и духовних центара. На тим путним правцима
налазили су се и утврђени градови – Рас, Јелеч, Звечан и Маглич, као и тргови
попут Трговишта (данашњег Пазаришта) и Трговишта на Рогозни. Нису
заобиђени ни манастири – Сопоћани, Ђурђеви ступови, Петрова црква, Кончул,
Градац, Стара и Нова Павлица, Студеница и Жича. Манастири су јако битни,
јер се у њиховом окриљу одвијао целокупан живот, од политичког живота (на
црквеним саборима су доношене најважније одлуке на државном нивоу) до
образовања и лечења (прве школе и болнице су се налазиле при манастирима).
Формирањем првих словенских држава на Балканском полуострву –
Србије, Босне и Зете – успостављене су и везе са другим европским државама,
најпре на политичком, а затим и на привредном плану. Сви српски владари,
почев од Немање па до цара Уроша, издавали су, првенствено Дубровчанима,
повеље о слободној трговини и неометаном караванском саобраћају. Ту праксу
су касније наставили и турски султани. Највећи број поменутих повеља
писан је у Сјеници, али и у Дугој Пољани, Глухавици и Трговишту. Једну
такву повељу потписао је и султан Мехмед II Освајач 7. јула 1463. године у
Сјеници. Исти султан је 6. новембра 1469. године у Новом Пазару примио
дубровачке поклисаре који су му донели 5000 дуката харача.
25

23 Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја 19. века, друга књига,
Београд, 1985, 50.
24 Д. Премовић-Алексић, Зигон, 45-53.
25 Д. Премовић-Алексић, Неколико средњовековних повеља и писама писаних у Сјеници,