Page 234 - NP Zbornik 46_DRUGO REVIDIRANO IZDANJE
P. 234

234                             Жељко Тиосављевић, Слава као породични...


               се не састоји у јелу и пићу, него у добром хришћанском животу, у мисли на
               Бога, у сећању и угледању на живот светитеља и вршењу добрих дела, па
               се у том погледу од домаћина и гостију очекује да чине све што могу. Ако
               неко нема могућности да о слави спрема свечани ручак, нема потребе да се
               ради тога задужује и за љубав похвале гостију лиши многих својих потреба,
               већ треба да прослави славу прослављајући успомену на свога светитеља
               само вршењем верског обреда, који и јесте истинско прослављање славе –
               молитвом и чистим срцем.



                   Дизање славе

                   У  неким  породицама  у  новопазарском  крају,  поготово  у  сеоским
               крајевима, постоји обичај дизања славе. Тај својеврсни народни свештени
               обред  је  неизоставни  део  прославе  крсне  славе,  уз  славске  здравице  и
               добродошлице.
                   Домаћин на дизање славе позива првог комшију и неколицину других
               суседа који су стални славари. Сви присутни се на дан славе, пре поднева,
               окупе око стола на коме се налазе славски колач, жито, свећа, флаша вина и
               ракије. (Голубовић 2019: 279-284)
                   Када су извршене све припреме, домаћин се прекрсти, помене Бога и
               светитеља кога слави, целива славску свећу и упали је, окади икону, колач,
               жито, свећу и све присутне (Поповић 1989: 186) који се окађени клањају
               и  побожно  крсте.  Кађењем  тамјаном  верници  настоје  да  истеривањем
               злих  духова  врше  очишћење  како  би  што  чистији  приступили  Богу  или
               одређеном  светитељу.  И  свештеник  кади  простор  испред  царских  двери,
               као и читаву цркву, исто као што и домаћин дижући у славу кади кућу,
               све укућане и све госте. У току кађења чита се Оче наш, а особа која носи
               кадионицу са упаљеним тамјаном настоји да произведе што већи дим и што
               опојнији мирис. Присуство мириса потврђује озбиљност верског чина, као и
               осећај духовног и телесног очишћења. (Шапоњић-Ашанин 2007: 329)
                     У  дубокој  побожности  и  домаћинској  озбиљности  изговарају  се
               молитве за „дизање славе”. Домаћин изговара молитву: „Оче наш, који си на
               небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја,
               и на земљи као што је на небу; хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости
               нам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима нашим; и не уведи
               нас у искушење, но избави нас од зла.”
                   Онда  гост  који  стоји  у  предњем  челу  (долибаша),  обично  старији  и
               отменији комшија или рођак породице, уз насуте мале чаше вина послужују
               све присутне госте три пута, где се прва и друга испијају до пола а трећа
   229   230   231   232   233   234   235   236   237   238   239