Page 239 - NP Zbornik 46_DRUGO REVIDIRANO IZDANJE

Новопазарски зборник, 46/2023, стр. 227-244 239

Заветине су празник са дугом традицијом у дежевском крају и друга-
чије их називају сеоским славама. Свако село је имало свој дан заветине, а
одржавају се од прве недеље после Ђурђевдана до почетка Петровог поста.
Култ заветине је толико укорењен да долази и већина мештана која се исе-
лила у најудаљенија места у Србији. (Голубовић 2019: 285)
Тога дана народ се скупља око цркве и после свечане службе полази
литија. За црквеним заставама, крстовима, иконама и свештеником иде по-
божни народ. Ту су и ђаци који са својим учитељима и наставницима иду
и певају црквене песме. Литија иде кроз улице, преко поља, кроз воћњаке
и винограде. Свештеник благосиља, а народ се искрено моли да Бог сачува
од непогода плодове њиховог рада. У пракси овог подручја забележено је
да би на литијама свештеник ишао испред, читао молитву, а за њим остали
обилазећи цело село, свако гувно и све засеоке. Један од мештана би носио
крст и зато се цео обичај назива крстоноше. За заветину и обављену мо-
литву свештенику се давала с куће на кућу по „банка”. Узимало се класје
од жита и ко је имао највећи клас, тај је носио крст. Крстоноше су ишле
кроз цело село, преко поља, ливада и жита. Том приликом би чупали жито
говорећи: – Дај Боже да роди! Крстоноше су обилазиле село и сви заједно су
певали: – Крстоноше крста носе, уз крст се Богу моле, дај нам Боже кишно
лето, кишно лето берићетно... (Јеремић 2009: 140) Литија се у неким краје-
вима заустави код записа. То је унапред одређено дрво, обично на раскршћу.
Свештеник чита молитву и у запису (на дрвету) урезује, записује крст сваке
године на истом месту. Литија се потом враћа у цркву.
Тога дана мештани села или вароши припремају свечани ручак на који
долазе гости из суседних места. У традицијској култури, важну улогу за
одржавање интегритета села имала је прослава сеоске славе – заветине.
Осим тога, заветине су биле повод за долазак гостију из суседних села, па
је тиме заправо утврђиван скуп социјалних односа у оквиру групе суседних
села. За разлику од крсне славе (породичне славе), заветине су управо биле
прилика да се кроз гостопримство и гозбу потврде добри односи с људима
из других (суседних) села. Заветина је празник читавог села и она као таква
недвосмислено има функцију интеграције заједнице и одржавања иденти-
тета локалног колективитета. Ипак, како у традицијском моделу заветину
слави свако домаћинство у селу, онда је тада немогуће позивати госте из
свог села, већ се позивају само гости из суседних и удаљених села. (Матић
2013: 102-103)
У местима где нема цркве, на дан сеоске славе на одређеном месту се
освећује водица и сече славски колач за цело то место. Та слава такође има
свог домаћина, који се сваке године смењује.