Page 288 - Novopazarski Zbornik 36

МИЛАН ИВАНОВИЋ, МЕТОХИЈА: СПОМЕНИЦИ
И РАЗАРАЊА, Београд — Нови Сад 2013.

Анђела Ђ. Гавриловић
Филозофски факултет
Београд

Милан Ивановић, дугогодишњи стручњак за српско културно наслеђе
Косова и Метохије, директор Покрајинског завода за заштиту споменика кул-
туре у Приштини, директор Галерије фресака у Београду и музејски саветник
Народног музеја у Београду, оставио је за собом још једно вредно дело. Као
заједничко издање двеју издавачких кућа Службеног гласника из Београда и
Прометеја из Новог Сада, његова књига „Метохија: споменици и разарања“
изашла је 2013. године из штампе уз благослов Његове Светости патријарха
српског Господина Иринеја. Књига својом тематиком, како и сам наслов ек-
сплицитно указује, обрађује најдрагоценије српско културно наслеђе у тој срп-
ској покрајини и тешку судбину која га вековима прати све до данашњих дана.
Књига је великог формата, тврдог повеза, написана на 417 страница
текста са илустрацијама и штампана у 2000 примерака. Опремљена је кар-
тама, вредним и квалитетним фотографијама у боји или, знатно ређе, црнобе-
лим. Средишњи део насловне стране заузима чувена фреска краља Душана
и краљице Јелене са сином Урошем из олтара јужног параклиса дечанског
католикона, док је на задњој корици детаљ подног мозаика из Светих Архан-
ђела код Призрена.
Студија Милана Ивановића се састоји из неколико поглавља разли-
читих обима: „Вечно у Метохији“ (17–26), „Историја, ктитори и гради-
тељи“ (27–56), „Од турских времена до XX века“ (57–82), „Средњовековни
манастири, манастиришта, писарнице, звона“ (83–150), „Насеља у Мето-
хији са црквама и њиховим остацима“ (151–377) и „Стара српска гробља у
Метохији“ (379–392).
На самом почетку књиге аутор упознаје читаоца са значењем речи
„метохија“. То је грчка реч која означава „манастирска имања“. Њу су Турци
увели у званичну употребу од половине XVIII века, укинувши старе средњо-
вековне називе српских жупа у овој области, из подозрења да ти називи не
би будили код Срба сећање на стару српску државу и наду на њено поновно
успостављање. О тој промени назива обавештава пећки патријарх Василије
Бркић 1771. године. Француски научник Ами Буе наводи да „Метохија“,
заједно са Новим Пазаром и Моравом чини Стару Србију. То наметнуто име
„Метохија“ користило се наредних 250 година и како аутор Ивановић исти-