Page 272 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 44-2021

272 И. Б. Шарчевић, Натприродна бића у српској традицији: вила, вампир...

разне нечастиве, демонске силе.
На бројним интернет порталима је доступан идентичан чланак о
извесном Милисаву Ракановићу из околине Бајине Баште, за кога се верује
да је Глишићу послужио као инспирација за Саву Савановића. Полицијски
извештај из тог доба наводи да је Милисав Ракановић боловао од „падајуће
болести“ и да се на крају због тога обесио. У народу се проширила вест
да се самоубица повампирио и почео да „дави децу по селу“, па су сељаци
дошли „да отворе гроб внимног вампира Милисава, кога надувена видивши
повичу да је прави вампир и затим извучу га канџама из гроба и на ватри
спале“. Тадашњи министар Илија Гарашанин је оштро реаговао и поручио
6
подређенима да сузбијају овакве сујеверне обичаје.
У свом свеобухватном делу Вампир и друга бића у нашем народном
веровању и предању Тихомир Ђорђевић наводи мноштво интересантних
вампирских појава у Србији и околним земљама. Међу њима се издваја случај
из 1725. године у селу Кисиљеву, где се појављује име Петар Благојевић
(Петар Плогојовиц). Иако се овде наводи као трећи, многи га сврставају у
првог познатог српског вампира. Након његове смрти још десет особа је
умрло релативно брзо, а пред смрт су говорили „да им је на сну долазио
Плогојевиц и давио их па од тога морају умрети“ (Ђорђевић 1952: 152).
Народ се против вампира борио тада доступним, традиционалним
средствима. Најчешће се употребљавао глогов колац или други оштри
предмети. Такође, као оружје су коришћени сребрни метак или новац од
7
сребра, али су по селима људи у нужди користили било какво оружје (ашове,
мотике) у свом „лову на вампире“. Након пробадања кроз срце, обично би
уследило спаљивање леша. Тако се поступило и са „осумњиченим“ вампиром
Пајом Томићем у Тупанарима. „Сељаци, наоружани пијуцима и ашовима,
пошли су на гробље. Други су носили дрва за ломачу, а један је спремио
ушиљен глогов колац. Цела сељачка гомила, предвођена синовима умрлог
Паје, дошла је на гробље. Леш је ископан, прободен глоговим коцем и бачен
на ломачу“ (Чајкановић 1973: 116).
Баба Мирјана је у Глишићевој приповеци Савановића назвала опаким
човеком. У народу се сматра да лоши људи, разбојници и њима слични јесу
најподложнији повампирењу, али исто тако и да неко ко није умро природном
смрћу може постати вампир. „Још увек се верује да ће се, осим непоштених,
најпре повампирити они који су са овог света отишли незадовољни или
умрли насилном смрћу“ (Гајић 2011: 135).
Т. Ђорђевић преноси устаљена веровања из многих крајева Балкана да
су вампир и вукодлак заправо исто биће, што је веома чудно имајући у виду

6 Више о томе: https://www.srbijadanas.com/vesti/srpska-istorija/sava-savanovic-luta-vec-
300-godina-svestenik-koji-ga-je-probo-glogovim-kocem-zaboravio-je-da-uradi-2020-06-09
7 Више о томе: Барјактаровић, М. (2005). О неким ранијим веровањима. У
Новопазарски зборник 28 (203-204).