Page 89 - Novopazarski Zbornik 36

92 Милан Попадић НЗ 36/2013

ном (и чини се донекле идеализованом) фотографијом Маршала Југославије
Јосипа Броза — Тита. Други прилог (који се наставља на трећој страни) до-
носи најаву о изградњи пруге Рашка — Нови Пазар и нарочита је мешавина
новинарских форми: вести, извештаја, репортаже, интервјуа и коментара. У
антрфилеу прилога стоји: „Народни фронт Новог Пазара, Дежевског, Шта-
вичког, Студеничког и Сјеничког среза приступају грађењу између Рашке и
Новог Пазара — Извршене су потребне организационе припреме — Ускоро
ће почети радови. Пруга треба да буде готова у току идуће године.“ Након
овог сажетка, анонимни аутор чланка описује рано недељно јутро у Новом
Пазару, сусрет са активистима градског Народног фронта који га упознају
са плановима о изградњи пруге између Рашке и Новог Пазара, разговор са
грађанима Новог Пазара који са нестрпљењем очекују пругу и схватају је
као „допринос изградњи социјализма“ у крају коме „стара, ненародна Југо-
славија никада није поклањала пажњу“. Овај полетни чланак завршава се
речима: „Кроз који дан на десној обали Рашке одјекнуће градитељска песма,
одјекнуће мине на усецима, а шест-седам месеци касније протутњаће први
воз. Још једна пруга више народној држави, — народу“ (Братство 1949/84:
3) Шест-седам месеци је прошло, као и шест-седам година. Ни шест-седам
деценија касније, воз на линији Рашка — Нови Пазар није протутњао.

Звук воза у даљини

Новопазарци нису били први пут узбуђени због изградње пруге 1949.
године. Од средине деветнаестог века, а нарочито крајем деветнаестог и по-
четком двадесетог века, Нови Пазар је био присутан на мапама развоја же-
лезничких путева. Затечен након Берлинског конгреса 1878. године на тро-
међи интереса Аустро-Угарске монархије, Отоманског царства и Краљевине
Србије, Новопазарски санџак нашао се на стратешком, па тиме и на желе-
зничком путу три регионалне силе. Јер изградња железнице у деветнаестом
веку била је знак модерности, напретка и просперитета државе која је гради
— као што је то, уосталом, случај и данас — али и средство за спровођење
стратешких, политичких и економских циљева.
Резимирајући након Другог светског рата планове за изградњу пруге
преко Балканског полуострва до средине двадесетог века, амерички исто-
ричар Артур Џејмс Меј (Arthur J. May) закључује: „Свака европска држава,
велика или мала, повезана са вечним проблемом Балкана, била је узбуњена
стратешким и политичким последицама транс-балканске пруге“ (May 1952:
352). Такозвана Транс-балканска пруга имала је неколико донекле супроста-
вљених, а донекле комплементарних варијанти које су свака понаособ одго-
варале појединачним интересима великих сила и њихових балканских са-
везника. Аутроуграска је планирала Orientbahn, „Источну пругу“ која би се
протезала попут кичме кроз Балкан до Истанбула, са крацима према Нишу,