Page 85 - Novopazarski Zbornik 36

НЗ 36/2013 РЕКОНСТРУКЦИЈА ОСМАНСКОГ НАСЛЕЂА У 21. ВЕКУ 87

Друга фаза је подразумевала извођење скица и нацрта за формирање
3D модела.
Коначно, трећа фаза обухватала је креирање 3D модела објеката и
уобличавање виртуелне презентације.
Циљ пројекта био је да се путем формирања виртуелне музеалије
обједини, анализира и презентује документација о предмету изучавања, у
овом случају заборављеном османском каравансарају. Наведени предмет је
музеализован јер чини део политизованог периода историје престонице и
до данашњег дана није опстао у материјалној форми. Поред тога, имао је
значајног утицаја на обликовање духовног живота и урбанистичке структуре
Београда, па као такав представља саставни део његове баштине. Креирање
виртуелне музеалије дозволило је да се са научног становишта детаљно ана-
лизира постојећа архивска и научна грађа, али и да се остварени резултати
презентују ширим друштвеним круговима. Такав приступ омогућава едука-
цију друштва о идеолошки занемареном сегменту наслеђа Београда чиме се
умањују стереотипи субјективног идентитета или Фукоове утопије огледала.

Хетеротопија огледала
Хетеротопију огледала Фуко помиње као супротност ауторефлексије
људског бића поред утопије. Он сматра да одраз у огледалу може да се кон-
ципира и као објективни приказ: „Огледало функционише као хетеро- топија
у значењу да, кад год обухватим то место које заузимам у часу када видим
себе у стаклу, оно заправо постаје потпуно стварно, у повезаности са цело-
купним простором који га окружује, и потпуно нестварно, јер је нужно да
би било примећено, да прође кроз ту виртуелну тачку која се налази тамо, у
огледалу“. 22
У Фукоовом тумачењу феномена утопије и хетеротопије огледала мо-
жемо да установимо колико је заиста комплексна проблематика дефинисања
субјективног и објективног одраза нашег лика. И један и други егзистирају
у несталном облику, варирајући у зависности од нашег положаја или угла из
којег конципирамо„ реалност“. Ипак, иако су утопије „распореди без ствар-
ног места“, хетеротопија може да се креира само у интеракцији са чулним
простором битисања. Она је виртуелна, али увек може постати и потпуно
реална стваралачким чином или актуализацијом њеног садржаја. Због тога је
и сам damnatio memoriae утопијски концепт — покушај да се избрише нешто
што не може бити избрисано.
Позивање на ову теорију заправо нам је пружило могућност да успо-
ставимо аналогије са актуелним проблемима конципирања баштине на лока-
литетима који поседују високи меморијски потенцијал. У овом случају то је

22 Fuko, 1926–1984–2004 hrestomatija, 32.