Page 216 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 45

216 С. Селимовић, Прилог проучавању здравствених прилика у Сјеничком...

Сјенички срез је дочекао ослобођење (1918) са уништеном привредом,
која је и раније била неразвијена, и у веома лошим хигијенским и здравстве-
ним приликама. Такво стање датира још из времена османске власти, али је
додатно погоршано у току Првог светског рата. Општа и лична хигијена и
уопште здравствена култура биле су на врло ниском нивоу, а у селима је било
посебно тешко стање (Илић: 467). У богатијим кућама у граду ситуација
је била много боља, јер су имале умиваонике, купатила (хамаме) и клозете
(ћенифе). Водовода и канализације није било ни у граду, па је вода за пиће
коришћена из неколико градских јавних чесама и са врела и извора у близини
града. По селима су постојали неуређени и за стоку отворени извори, врела
и чесме, што је био узрок честих стомачних и цревних обољења. У употреби
је било посуђе од печене глине (грнчарија), народски названо „земљани су-
1
дови“, или од дрвета ручне израде које су најчешће сами домаћини израђи-
вали. На веригама изнад кућног огњишта обично је висио велики бакарни
2
суд (бакрач) у којем је кувана храна. У бољим градским кућама користило се
бакарно посуђе, а веома ретко, у најбогатијим кућама, емајлирано и, још ређе,
порцуланско и стаклено. У таквим кућама патоси су покривани ћилимима,
3
шиљтетима, поњавама и кожама.
У сеоским кућама се често спавало на земљаним патосима прекривеним
сламом, овчијим кожама, (х)ашама и поњавама. Ретке су биле куће са дрве-
ним креветима прекривеним губерима. У подрумима (избама) великог броја
кућа боравила је стока. Веш се прао коришћењем пепела (цијеђи), обично на
потоцима и рекама. Сапун је прављен од лоја и пепела и био је права реткост.
Мало је кућа на селу које су имале пољски клозет (ћенифу, заход). Када је реч
о хигијени и здравственој култури, у градским кућама стање је било неупо-
редиво боље. Иако није било канализације ни секундарне водоводне мреже,
постојали су клозети у склопу кућа или у њиховој близини (тзв. пољски клозе-
ти), а у кућама богатијих и еманципованијих грађана постојали су и санитарни
уређаји према тадашњим приликама, о којима је већ нешто речено.
Услед наведених околности харале су разне заразне болести, као што
су: скабијес (шуга), ТБЦ (туберкулоза), сифилис, хепатитис, шарлах, нека
стомачна и цревна обољења итд. Смртност је била веома велика, посебно
када је реч о деци (Шалипуровић: 14). Ране су видане мелемима и травама, а
ломове и ишчашења су намештали тзв. народни ортопеди (Селимовић, Клад-
ница: 145). Људи су се морали сналазити и користити народну медицину, али
су се обраћали и надрилекарима, врачарама, хоџама и поповима. И касније,
када је већ постојала амбуланта, сеоско становништво се ретко обраћало ле-

1 То су биле разне врсте здела, ћасе, ћупови, тестије (бардак).
2 Према казивању Смаила Макића (1929) из Баћице на Пештеру, то су разне зделе,
карлице, кашике, софре (синије), буце, каце.
3 Према казивању Ахмета Хоџића (1926) из Сјенице, то су сахани, ћасе, шерпе,
лонци, казани, ђугуми, тепсије, димирлије.