Page 135 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 44-2021

Новопазарски зборник, 44/2021, стр. 133-148 135

лификованим правницима и овај податак свакако не сведочи о србофо бности.
Леон Бахар је на челу заједнице био и крајем тридесетих година прошлога
века, када је њихова општина бројала 287 чланова, а верски лидер је био Ца-
дик Конфорти (Levi i Klein 1939: 150). Уочи Другог светског рата у Новом Па-
зару и суседним местима (Рашки, Тутину, Сјеници и Дугој Пољани) живело је
70 јеврејских породица, односно 304 Јевреја (Радовић 2006: 169-177). Иначе,
у Сјеници су се по други пут настанили 1890. године пошто су је раније напу-
стили услед масакра почињеног над једном њиховом породицом (Јовановић
1997: 157-165). Најистакнутија личност новопазарског јеврејства био је најбо-
гатији човек у вароши – Самуел Конфорти звани Сумбу лико (1853–1935), тр-
говац и банкар, власник преко четрдесет кућа и дућана у граду (Радовић 1999:
309–317). Он је своје богатство значајно увећао откупом злата које су прода-
вале бивше читлук-сахибије пошто су аграрном реформом остале без прихо-
да (Коничанин 1993: 129–146). Као успешан банкар и пословођа, није остао
непознат ван своје средине и познавао је људе из ширег културног миљеа.
Тако је упознао и најпризнатијег писца потеклог са тла Космета и народног
посланика Григорија Божовића (1880–1945), који ће га постхумно овековечити
у својој приповеци ,,Емро Нумановић“ (Божовић 1940: 53–60).
Новопазарски Јевреји су одржавали завидне међуетничке односе са
другим суграђанима, што најбоље потврђује постојање микве (јеврејског об-
редног купатила) унутар Гази Иса-беговог хамама у граду (Salaćanin Albahari
2019: 217-221). Иако су постојали добри пословни и суседски одно си међу
припадницима различитих конфесија, међу делом становништва исла мске ве-
роисповести циркулисало је и осећање религијског антијудаизма и политичке
конфронтације наспрам лојалног држања Јевреја према српској тј. југосло-
венској држави. Током аустроугарске окупације града за време Великог рата
наставу јеврејске веронауке држао је неки рабин Конфорти, док је дужности
рабина и шахтера од 18. јула 1916. године обављао Уриел Алхалел. Власти
нове јужнословенске државе су августа 1919. године признале Алхалела за
рабинера и вероучитеља српско-јеврејске општине у Новом Пазару. Он је две
године касније молио за премештај у Смедерево због претњи и непријатности
које су му приређивали муслимански суграђани јер је сарађивао са српским
властима. Услед безбедносних опасности, августа 1921. године Алхалел је са
окружним начелником побегао из града пошто су му качаци претили смрћу
због оданости краљевском дому и отаџбини чији је био поданик (Младеновић
1
1 Архив Југославије (у будућем тексту АЈ), Фонд Министарства вера Краљевине
Југославије (у даљем тексту ФМВКЈ), 69-54-87, Министарство вера Краљевства
Срба, Хрвата и Словенаца – Рачуноводству, 14. август 1919; АЈ, ФМВКЈ, 69-56-90,
Списак јеврејских духовних органа у границама Краљевине Србије после балканских
ратова за кондуитну листу; АЈ, ФМВКЈ, 69-54-87, Уријел Алхалел – Министарству
вера, 25. мај 1921. Београд; АЈ, ФМВКЈ, 69-56-89, Главни рабинат Краљевине Србије
– Министарству вера, Београд, 12. децембар 1921.